Почетна Вести Репризе Идеја и циљеви Правилник Пропозиције Пријава Архива Колегијум Контакти Линкови
 

УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА – ФИЛМСКО БДЕЊЕ ДУШЕ

ОСНОВНИ ДОКУМЕНТ ОСНИВАЧА – Концепција и циљеви

ФИЛМСКО БДЕЊЕ ДУШЕ је манифестација, пре свега, документарних и краткометражних филмова који третирају најшире подручје историје, културе и духовности Србије. У те жанрове спадају филмови о историји и државности Србије, портрети знаменитих људи, филмови из области археологије, етнологије, историје уметности, савремене уметности, неговања традиције, екологије, спорта, о природним лепотама Србије и њених насеља... „Бдење душе“ је свака позитивна активност људи која доприноси бољем и срећнијем животу, афирмацији и ширењу истинских људских и националних вредности. „Бдење душе“ је темељ свега: мисао, порука, патриотски чин, ширење застора наше историје – више и енергичније – пред светом и пред онима који нас виде аргонаутима и чудацима. Али, наши преци претходили су Европи. У много чему, па и у вечној будности духа и душе“ (Јован К. Радуновић).

Одмах је јасно да овде нема места филмовима са негативном сликом Србије. Таква манифестација је нека врста противтеже фестивалима на којима, нажалост, као инспирација ауторима преовладавају теме са негативним сликама савремене Србије и њене блиске прошлости. Не мислимо да пред тим делом наше стварности треба склањати поглед. Напротив, уметност је дужна да се и тиме бави. Али је ружно, када се само у таквим сликама тражи уметничка инспирација, зато што су такве слике из Србије тренутно профитабилне, нарочито на иностраним филмским фестивалима. Као да се у тој шуми непријатних догађаја и негативних ликова не види, или не жели да види, да у Србији још увек има позитивних ликова, лепих предела, афирмативних догађања, великих тренутака у прошлости...

Преко наше манифестације и филмова које окупља, шира домаћа публика, а нарочито млади из наше Дијаспоре, треба да се суоче и освесте пред својим коренима, а страна публика, такође посредством Дијаспоре, упозна са нашим другим (позитивним) лицем. То јесте и треба да буде крајњи циљ ових напора. Другим речима, желимо да, посредством филма, обновимо и реафирмишемо неке наше традиционалне вредности.

Свака манифестација и сваки фестивал мотивишу ауторе, па ће их тако и ова наша мотивисати да стварају нова дела која одговарају профилу баш ове манифестације. То нам потврђује и досадашње, десетогодишње искуство. ФИЛМСКО БДЕЊЕ ДУШЕ свакако ће допринети да се превазиђе дефицитарност филмова о Србији, Србима и другим народима који живе у Србији, с позитивном, а истинитом сликом - никако с „лакировкама“.

Сремски Карловци нису случајно изабрани као место одржавања ове манифестације. Ова некадашња, а све више и садашња, престоница српске духовности, мала српска Атина, по својој историјској симболици, и по свом средњеевропском изгледу, једино је право место за један овакав скуп. Али, већ прву манифестацију (2007) видели су и заинтересовани у Иригу, Сремској Митровици, Зрењанину, Вршцу, Новом Саду, Ковину, Врбасу, Новом Бечеју, Србобрану, Нишу, Бачу, Пожаревцу, Сомбору, Ужичкој Пожеги, Ваљеву, Београди и Шиду... У иностранству, у организацији наше Дијаспоре, филмови су виђени у Чикагу, Будимпешти, Аделаиди и Сиднеју; од другог Фестивала прикључили су се Темишвар, Њујорк, Вашингтон... Ове репризе су настављене и у следећим годинама и већ се може рећи да су традиција.
Уверени смо да ће се овај ланац ширити. А то је једна од наших главних посебности и мисија. Жеља иницијатора, Удружења филмских и тв радника Војводине и Продуцентског предузећа „Фикс Фокус“ из Београда, је да привилегију гледања ових филмова немају само мештани Сремских Карловаца и шире околине, већ да се наша манифестација што више прошири на целу територију земље и иностранства. Сваки град, варошица или село, које има елементарне услове за пројекцију - биоскопску салу, дом културе и заинтересовану публику - моћи ће да добије програм ових филмова.

На другом „Филмском Бдењу Душе“ изведена је једна новина, а то је систем „симултаног одржавања“ у више градова наше земље и у неколико у иностранству. Дакле, исти програм и исти филмови, истовремено су приказивани на више места. Тиме се ни на који начин није умањио значај Сремских Карловаца као матице и официјелног седишта манифестације. Сви учесници овог ланца могли су да формирају своје локалне жирије и да додељују своје награде, али су само оне награде које је доделио жири у Сремским Карловцима имале карактер званичних. Нажалост, овај успешни експеримент није могао да буде настављен и у наредним годинама, пре свега због недостатака финансијских средстава, односно одсуства финансијске помоћи од републичког Министарства културе.

Кроз овај начин одржавања манифестације и кроз њене репризе, које се организују између два октобра, филмовима се максимално продужава „живот“ и повећава гледаност. Дакле, и овде смо другачији од свих осталих филмских манифестација око којих се дижу буке неколико дана, а онда годину дана траје тајац. Наша манифестација се одржава на више континената и траје годину дана. По томе је јединствена у свету. И једино ће се тако реализовати наши напори ка ширењу праве слике о Србији, њеној култури и духовности.

Упркос даљем игнорисању од стране републичких органа задужених за праћење и помагање културе, манифестација стиче све више поштовалаца, па се чак обновило и интересовање неких градова за симултаним учешћем у организацији.

Такође, жеља нам је да се око ове манифестације временом окупе сви филмски ствараоци нашег порекла, а који живе и раде у иностранству. Уверени смо да ће наша дијаспора све више узимати учешћа на Филмском Бдењу Душе. За овај оптимизам имамо покриће, јер знамо да и у иностранству аутори нашег порекла снимају филмове који концепцијски одговарају нашој манифестацији, а и сама манифестација стиче све већу и већу афирмацију и популарност међу нашима. Исто тако, желимо да у ову манифестацију укључимо и друге народе који живе са нама. Већ су нам се у више наврата, као учесници, укључивали Мађари, Словаци, Буњевци, Хрвати, Словенци...

Све указује да се наша идеја развија у најпозитивнијем смеру. Желимо да ова манифестација постане права саборност искрених и патриотских филмских уметника. Специфичлност ове манифестације није у медијској буци, већ у тишини у којој се одржава. Мали скуп аутора и љубитеља филма, у малом граду, са малим бројем филмова, али велики по пространству, броју реприза и перманентном трјању. Једном речју, по свом тихом мисионарству. А то све се постиже личним контактима и перманентним ширењем круга уметничко-духовних сарадника.

Уочљиво је да не употребљавамо израз „Фестивал“, већ „Манифестација“ или само „Филмско Бдење Душе“.
После првог трогодишњег окупљања у Сремским Карловцима, дугих разговора и отворених промишљања суштине наше манифестације, многи филмски аутори и пријатељи овога што радимо, спонтано су дошли до заједничког мишљења да реч „фестивал“ не изражава суштину наше манифестације. „Фестивал“, пре свега, дефинише сакупљање људи око неког садржаја ради такмичења, промовисања, прослављања или весеља - неку врсту естрадне манифестације.

Насупрот томе, суштина наших намера је у искреном духовном повезивању путем филмске уметности. Наша манифестација блискија је црквеном богослужењу него друштвеном фештарењу. Ми не расписујемо конкурсе па, опет, сваке године са лакоћом окупимо двадесетак нових филмова које нам аутори сами понуде. Ми дубоко верујемо да ће се увек око нашух пројекција окупити сви они који имају истинску потребу за овим филмовима и то без нарочите рекламе, која такође није примерена реч за позивање на духовна окупљања.

Погрешно је веровати да на овој манифестацији има места само за филмове „класичног“ профила. Напротив, отворени смо и за модерне приступе, и за авангарду, уколико модернизам и авангарда у себи не садрже негативне или деструктивне идеје у односу на традиционалне вредности – етичке, културне, духовне, естетичке... То није контрадикторност, јер деструкција и мржња никада не могу бити духовни и уметнички садржаји. А нас, у овом случају, пре свега интересује одуховљена уметност. Авангарда која мрзи и негира класику, нема перспективу, али има она која жели да је надгради и створи нове вредности на темељима постојећих.

СИМБОЛИ „ФИЛМСКОГ БДЕЊА ДУШЕ“ КАО НАГРАДЕ

Сваки фестивал и свака филмска манифестација, па тако и ова треба да има своје симболе. Када је наша манифестација у питању најприродније је да њени симбoли буду уметничка дела и да буду додељивани као награде.

Још природније је да на манифестацији која је посвећена историји, култури и духовности, ти симболи у себи садрже све ове области нашег бића – националног, историјског, културног, уметничког, духовног...

Зато смо се определили да ти симболи буду наши велики уметници Јаков Орфелин и Теодор Крачун.

Они су, не само везани за Сремске Керловце и Фрушку Гору, већ истински у себи садрже и симболизују све области којима је посвећена наша манифестација.

Статуа „Бдење Јакова Орфелина“ биће додељивана ауторима, а статуа „Бдење Теодора Крачуна“ личностима и институцијама које су дале значајан допринос постојању наше манифестације.

Обе статуе урадио је у дрвету наш истакнути скулптор Јово Петијевић, а добитницима ће бити додељивани одливци у бронзи.

За оне који не познају добро нашу историју и историју уметности, ево кратких података о Орфелину и Крачуну.

Јаков Орфелин (рођен средином 18. века). Био је српски барокни сликар и графичар.

Школовао га је његов стриц Захарије Орфелин. Године 1766. уписао се на бечку бакрорезачку академију. Сликао је иконостасе за многе цркве и манастире: • 1774. црква (манастира Гргетег)
• 1780-81. Саборна црква у Сремским Карловцима (заједно са Теодором Крачуном)
• 1790. иконостас у Стапару
• 1792. иконостас у Парабућу (данашњем Раткову)
• 1793. иконостас у Великим Радинцима
• 1794. иконостас у Краљевцима
• 1797. иконостас у Јарку (са Стефаном Гавриловићем)
• 1802. иконостас у манастиру Бездин код Арада
/У току радикалне измене изгледа комплекса манастира Гргетега (1899-1901), порушен је Орфелинов иконостас, а израда новог поверена је Урошу Предићу. Сликарски радови Јакова Орфелина потпуно су уништени осим две престоне иконе: св. Николе и св. Јована. Остали његови иконостаси углавном су сачувани/.
Израдио је цртеже за бакрорезе Рајићеве историје. Његови цртежи се одликују финим колоритом са богатим преливима. У детаљима показује потпуно барокна схватања, док у представама светитеља задржава традиционалан достојанствен став и израз.

Теодор Димитријевић Крачун (рођен 1740-их, у Сремској Каменици или Сремским Карловцима. Умро 1781, у Сремским Карловцима). Био је најзначајнији српски барокни сликар 18. века. Стварао је у Војводини. У свом делу је комбиновао византијску духовност са уметничким духом барока и рококоа. Сликао је следеће иконостасе:
• Беочин (1766)
• Хопово (1770)
• Сомбор (1772)
• Лаћарак и Нештин (1773)
• Сремска Митровица (1775)
• Сусек (1779)
• Саборна црква у Сремским Карловцима (1780-1781), заједно са Јаковом Орфелином.
Такође је сликао портрете: митрополита Павла Ненадовића, Јована Ђорђевића, Викентија Јовановића-Видака.